из- (iz-) + -вести́ть (-vestítʹ)
извести́ть • (izvestítʹ) pf (imperfective извеща́ть)
perfective aspect | ||
---|---|---|
infinitive | извести́ть izvestítʹ | |
participles | present tense | past tense |
active | — | извести́вший izvestívšij |
passive | — | извещённый izveščónnyj |
adverbial | — | извести́в izvestív, извести́вши izvestívši |
present tense | future tense | |
1st singular (я) | — | извещу́ izveščú |
2nd singular (ты) | — | извести́шь izvestíšʹ |
3rd singular (он/она́/оно́) | — | извести́т izvestít |
1st plural (мы) | — | извести́м izvestím |
2nd plural (вы) | — | извести́те izvestíte |
3rd plural (они́) | — | известя́т izvestját |
imperative | singular | plural |
извести́ izvestí |
извести́те izvestíte | |
past tense | singular | plural (мы/вы/они́) |
masculine (я/ты/он) | извести́л izvestíl |
извести́ли izvestíli |
feminine (я/ты/она́) | извести́ла izvestíla | |
neuter (оно́) | извести́ло izvestílo |